40 GODINA OD STUDENTSKOG POKRETA '68
"Njegova / njena '68?- 1968. i uticaj na ženski pokret"U četvrtak, 12. juna od 17h u Gete Institutu (Beograd), u organizaciji Ženskog INDOK Centra iz Beograda i Gete Instituta Beograd održan je panel pod nazivom "Njegova / njena '68? - 1968. i uticaj na ženski pokret".
Na panelu se razgovaralo o značaju, specifičnostima i posledicama pokreta '68, posebno njegovom uticaju na razvoj ženskog pokreta, održavanje prve feminističke konferencije deset godina kasnije (1978.) u Studentskom kulturnom centru, kao i na razvoj civilnog sektora u celini od devedesetih godina prošlog veka. Pored Nebojše Popova, Vesne Pešić, Trive Inđića, Sonje Liht i Borke Pavičević, govorila je i gošća iz Nemačke, poznata spisateljica i aktivistkinja Ute Kecel (Ute Kätzel).
Nakon panela prikazan je film "Lipanjska gibanja" (1968) Želimira Žilnika koji je i sam jedan od aktivnih učesnika u dešavanjima '68.
Intervju sa Svetlanom Slapšak
Moj feminizam kao logična posledica 1968.
"Mein Feminismus ist eine logische Konsequenz von 1968"
(odlomak iz knjige: "1968 u Jugoslaviji: studentski protest i kulturna avangarda izmedju 1960. i 1975." Boris Kanzleiter i Krunoslav Stojaković)Vi ste već rekli da smatrate da su mladi mislioci 1968. bili zapravo "strašno konzervativni" i da je vladala jedna patrijarhalna atmosfera u licnim odnosima. Sa druge strane 1968. jeste i početak novog feminizma u Jugoslaviji. Bar neke aktivistkinje i intelektuake koje su kasnije bile u centru feministickog pokreta u Jugoslaviji su počele svoj politički angažman u studentskom pokretu. Kakav je odnos izmedu studentskog protesta i feminizma?
Šezdesetosme je u dvorištu Filozofskog fakulteta, toga se trenutka vrlo dobro sećam, Neda Nikolić, koja je bila devojka Bubeta Rakića, prva rekla nešto o feminizmu i bila je odmah izviždana. To jednostavno nije došlo u obzir i argumenti su bili sledeći: nije sad trenutak, sad se bavimo važnim stvarima, drugo je bila teorijska važnost našega pokreta za razliku od feminizma koji je teorijski lagan i beznačajan, i treće - šta se vi žene gurate u prvi red, pa imate sva prava. Etiketa neozbiljnosti, pogrešnoga trenutka, to je stalno lebdelo nad feminizmom. Jednostavno '68. se nije moglo reci ništa o feminizmu. Sa druge strane su dečki shvatili da je došlo doba seksualne slobode i zahtevali su veoma jasno da se mi ponašamo kao oslobođene feministkinje: istovremeno su držali vlast u pokretu i ni na koji način se nije moglo govoriti o ženskim pravima, jer su ona navodno dosegnuta pa nama ne treba ništa. Sedamdesetih godina je Komunistička partija Srbije jasno dala na znanje da smatra feminizam zapadnom aberacijom - dakle ni komunisti ni disidencija nisu priznavali feminizam. Potpuno druga situacija je bila u Hrvatskoj. Moje objašnjenje je da su hrvatski komunisti tada dobro razumeli da je feminizam jedno od najboljih sredstava da se spreči rastući nacionalizam. Hrvatski komunisti su ne samo podupirali feminizam, nego su čak i plaćali zbornike, uveli ga na Univerzitet, i na svaki način dali feministkinjama prostora, Radi Iveković i drugima iz prve generacije, zatim i mlađima. U Hrvatskoj je feminizam postao komunistička stvar u to isto doba kada je u Srbiji bio zabranjen. To je bila pametna politika. Moja primedba toj vrsti feminizma koji mi je bio simpatičan, koji sam rado čitala, bila je ta da on zapravo smanjuje uticaj disidencije, jer sarađuje sa režimom. Tada sam bila više disident nego feministkinja. Međutim sredinom osamdesetim godinama, stvari su se obrnule, postalo je jasno prvo da je u disidenciji mnogo ljudi koji smatraju da su kolektivna prava važnija od individualnih prava - dakle istorijska prava, srpska prava, i sve ostalo što je sa tim išlo u novi nacionalistički tekst. Sa njima se nije moglo dalje, a sa druge strane feminizam je teorijski postao jako zanimljiv zbog francuske feminističke teorije početkom osamdesetih. Tada nismo mnogo visoko mislili o američkoj teoriji, premda smo jako cenile američki aktivizam i to kako su uspele posle sedemdesete da zaista uđu u sve Univerzitete, organizuju gender studies: to su bila ogromna dostignuća i aktivizam feministički je bio simpatičan, ali je teorija bila francuska. Najzad, '86. sam ja zvanično postala feministkinja i tada smo sa hrvatskim koleginicama organizovale citavu seriju konferencija, kongresa u Dubrovniku, feminističkih svetskih, to je zaista bila elita feminizma u to doba, upravo u Jugoslaviji. Zlatno doba feminizma. Možete da zamislite da je Hélčne Cixous bila u Beogradu '79. godine na konferenciji Drug-ca! Sve što je nešto značilo u feminizmu bilo je osamdesetih u Jugoslaviji, to je bilo fenomenalno doba. Mi smo se u Beogradu sastajale skoro krišom u SKC-u, to je bila lokacija za feminizam u Beogradu. Jugoslovenska feministička koalicija je pred rat bila u stanju da zajedno formuliše svoje jugoslovenstvo i pacifizam: Na kongresu u Dubrovniku 1990 izdale smo zajednički dokument o tome. Dok je disidencija bila razvodnjena masovnošću i prisutnošću ljudi koji su zapravo bili nacionalisti sve vreme, feminizam je oblikovao prava politička pitanja. Za mene je feminizam bio jedini izlaz, da se izvučem iz toga i da se vratim teorijskoj misli koja je otvarala prostor umesto da ga zatvara. Moj feminizam u osamdesetim godinama je logična posledica '68. godine - premda smo o feminizmu ćutali u javnim debatama sve do negde sredine sedamdesetih godina.
Njegova/njena
'68.
(1968- 2008)